Bojadžijski esnafi

Šezdeset i četiri kilometra zapadno od Firence, u plodnoj ravnici u Toskani nedaleko od Mediteranskog mora, nalazi se miran i suncem okupan grad Luka. Poznat po trgovini maslinovim uljem, brašnom i vinom, današnja Luka je provincijski grad, ali veliki trgovi, crkve u romanskom stilu, i tvrđave iz srednjeg veka svedoče o njenoj bogatoj prošlosti. Pre osam stotina godina, Luka je imala veliku moć: njena prelepa svila bojena smaragdnim bojama, bila je jedno od čuda trinaestog veka. Niko nije mogao da je dostigne, iako su mnogi pokušavali. Prodavali su je samo najbolji evropski trgovci. U svilu iz Luke spadaju i glatki taft ( laka, sjajna, tanka svilena tkanina, prilično kruta), damast (svilena tkanina sa cvetovima) i brokat (teška, zlatnim i srebrnim koncima protkana svilena tkanina), bogato ukrašen krinovima, figurama grifona, zmajeva, petlova, čak i celim scenama iz lova. Sva tkanina je bila namenjena plemićima, prinčevima i kraljevima.

tajna-crvene-boje-drugi-deo-00tSmeštena na glavnom putu koji je od Rima vodio ka severnoj Evropi, Luka je godinama uživala miran i lagodan život. Međutim, poput mnogih gradova u Toskani, i ona je morala da istrpi dugotrajne nesuglasice lokalnih porodica. Ove nesuglasice su prerasle u otvorenu borbu 1300. godine, koje su se poklopile sa daleko ozbiljnijim borbama koje su se vodile u celoj Toskani, a koje su naterale mnoge, među kojima se našao i sam Dante, da pobegnu u drugu oblast. Bogata Luka se našla na udaru kako domaćih tako i stranih sila. Neredi su kulminirali 1314. godine kada je grupa koja je pobegla iz Luke prišla vojsci iz Pize i napala grad, pljačkajući, silujući i ubijajući.

Plašeći se za svoj život, mnoge su bojadžije i proizvođači svile iz Luke pobegle u Veneciju, neutralan grad udaljen oko sto šezdeset kilometara. Veće Venecije je velikodušno ponudilo zajmove izbeglicama, ali, postojala je, što nikoga nije iznenadilo, začkoljica u ugovoru. Žitelji Venecije nisu od svog močvarnog arhipelaga stvorili moćnu imperiju time što su poklanjali novac. Željni da saznaju tajnu zanata proizvođača svile iz Luke, zahtevali su povraćaj zajma ne u novcu, već u robi i alatima.

Očajne i bez novca, mnoge su izbeglice prihvatile uslove. Time su, međutim, izdali svoj rodni grad i doveli sebe u opasnost. Do kraja života glave su im bile ucenjene, jer je esnafsko udruženje zanatlija iz Luke propisalo smrtnu kaznu svakome ko se bavi proizvodnjom svile van njihovog grada. Po tom zakonu muškarce bi zadavili, a žene spalili.

Drakonski zakoni grada Luke su bili slika onog vremena, jer je tekstil bio pitanje života i smrti u renesansnoj Evropi. Po mnogim pitanjima su za renesansu bili ono što su kompjuteri i biotehnologija za nas danas: visoko rizična industrija, sa opasnim suparnicima i brojnom konkurencijom – industrija u čijoj je moći da promeni društvo.


Zahvaljujući tekstilu, promene su započele u srednjem veku i nastavile se i nakon 1350. godine. Aristokrate koje su preživele crnu smrt su trošile svoje nasledstvo, a trgovci u usponu i advokati su bili spremni da oponašaju njihov lagodan način života. Kako su svi pokušavali da nadmaše onog drugog, tako su naručivali sve brojniju i raskošniju odeću, o kakvoj njihovi preci nisu ni sanjali, njihove kuće su, takođe, bile bogatije nameštene. Ljudi nižeg staleža su isto kupovali odeću u radnjama i na pijaci – i kupovali su sve više kako su godine prolazile. Korak po korak, njihova kupovina je pomogla brzom usponu Evrope.

Poput trgovine začinima, tekstilna industrija je stvorila nova tržišta i nove veze ali, njen značaj nije samo u tome. Začini su se najvećim delom gajili na dalekom istoku, ali tekstil je bio nešto što su Evropljani mogli sami da proizvode, i upravo je iz tog razloga imao daleko veći uticaj na Evropu. Tekstil je podstakao stvaranje novih tehnologija – novih mašina, novih metoda belenja – i time uticao na sam način rada.

tajna-crvene-boje-drugi-deo-01

U petnaestom veku stotine hiljada Evropljana, od skromnog pastira do bogatog trgovca, zarađivalo je na tekstilu, i mnogi su plemići zavisili od bogatstva koje je on donosio. Pošto je za svaki korak u pravljenju odeće bio potreban drugi zanatlija, tako je na desetine njih moglo da učestvuje u pravljenju jednog jedinog komada tkanine. Na primer, proizvođači svile iz Luke, su u svojim redovima imali različite specijalizovane radnike: radnike na kalemu, koji su odmotavali cahuru, radnike koji su upredali svilena vlakna u konac, radnike koji su ih čistili, bojadžije koji su ih bojili, i radnike na razboju i tkače koji su od svilenog konca pravili tkanine.

Vuna, najčešća tkanina u Evropi, je bila još zahtevnija. Nakon što bi pastiri odgajili ovce, a strigači ih ostrigali, perači bi oprali sirovu vunu, dok bi češljari češljevima odvojili vlakna. Prelje bi, uz pomoć vretena i preslice, uprele vlakna u niti, a tkalje bi od tih niti napravile tkanine. Tada bi se vunene tkanine slale na ”završne radove”, koje uključuju i suknare, ili ”pešake”, koji peru tkaninu mekom ilovačom, jer ona potpomaže apsorpciju. (Mnogi pešaci su gazili mešavinu bosim nogama, oni bogatiji su nosili čizme ili su koristili mlinski točak ili malj.) Vlažna tkanina je potom vešana na drvene okvire za sušenje, zvane zatezači. Zatezne kuke su držale tkaninu rastegnutom na željenu dužinu. Dok je još vlažna, tkanina je mogla da se očetka i ostriže, nekoliko puta, kako bi postala finija. Tkanina je tada predavana bojadžijama. Iako su bojadžije uglavnom radile sa već obrađenom tkaninom, ponekad su radili sa neupredenom vunom, (otuda izraz ”bojenje pređe”) što je bio skuplji proces, kojim su se dobijale intenzivnije i trajnije boje.


Bez obzira sa kojim se vlaknom radilo, tekstilna industrija je zahtevala ogroman broj iskusnih radnika. Zbog toga je tekstil bio glavni izvor prihoda mnogim zajednicama. Uspeh je značio siguran posao, a posao je značio novac u džepu i hranu na stolu. Ukoliko bi posao išao sporo ili bi propao, ljudi bi gladovali i ostajali bez krova nad glavom. U najgorim slučajevima su umirali od gladi na ulici – za žitelje renesansne Evrope ovo nije bio samo figurativni izraz. U vreme velike gladi koja je trajala od 1315. do 1317. godine, kada usevi u Evropi nisu doneli ploda dve godine za redom, umrlo je na hiljade ljudi. Do kraja ovog strašnog veka usledilo je još nekoliko takvih nedaća, i u narednim generacijama je ostalo živo sećanje na patnje Evropljana, koje je inspirisalo brojne priče u narodu – renesansni ekvivalent današnjim urbanim pričama – koje su pripovedale o ljudima koji su jeli pse, cipele, pa čak i rođenu decu pre nego što bi umrli od gladi.

Tkači, bojadžije i drugi radnici u tekstilnoj industriji su živeli u stalnom strahu od takvog kraja, jer je tekstilna industrija bila takmičarska industrija. Oni koji su proizvodili tkaninu lošijeg kvaliteta su imali najveću konkurenciju, najmanje su zarađivali, i bili najbliži tome da izgube posao kad bi posao bio ograničen, kao što se povremeno dešavalo. Oni koji su znali tajnu pravljenja fine tkanine su, po pravilu, stajali daleko bolje. Imali su manju konkurenciju i najviše klijentele su imali među bogatašima, koji su sebi mogli da priušte visoke cene za luksuzne proizvode, čak i kad su vremena bila loša.

Kako je situcija stajala sa radnicima, tako je stajala i sa zemljama. Engleska, koja je prvenstveno izvozila sirovu vunu i običnu tkaninu, je u kasnom srednjem veku smatrana nazadnom. Njene vođe su žudele za uspehom koji su imale zemlje preko Kanala, od kojih je Nizozemska bila najpoznatija po lanenom platnu visokog kvaliteta, a Flandrija po vunenim proizvodima. Ove zemlje su, sa svoje strane, zavidele Italiji, gde su gradovi poput Luke i Venecije proizvodili izvanredan saten, brokat i somot u širokom dijapazonu boja. Bogati Evropljani su bili voljni da plate astronomske cene za ove sjajne italijanske tekstile, koje su nosili, ne zbog boje, već kao znak staleža kom su pripadali.

Ukoliko niste pročitali prvi deo kliknite OVDE