Odakle potiče astrologija? Kada je počela? Postojala je otkad postoji čovek, u stvari čak i duže od toga. Kada se Sunce pomrači, životinje se uznemire i uzjogune, kao da se plaše od neke neposredne opasnosti. Ptice prestaju da pevaju, majmuni silaze sa drveća i skupaljaju se u gomilu, u tišini. Za primitivnog čoveka, nebo je bilo prepuno božanstvenih, strahopoštovanja dostojnih čudesa. Koliko god daleko da se vratimo u prošlost zatičemo dokaze da je čovek oduvek ispitivao nebesa.
Nađeni su zarezi u nekim kostima irvasa i mamutskim kljovama iz novijeg paleolita koji predstavljaju zapise o mesečevim menama. Tako je, eto nekih deset do dvadeset pet hiljada godina pre nove ere čovek posmatrao i beležio saznanja o mesečevim menama.
Petnaestak kilometara od Solsberija, u južnoj Engleskoj, diže se Stounhendž, čudna organizacija dvanaest stopa visokih menhira opkoljenih sa pedeset šest jama poznatih kao Obrijeve Rupe. Smatra se da ova struktura potiče iz 1800. godine pre nove ere. Uz pomoć računara, profesor G. S. Hoskins sa univerziteta Boston pokazao je da te grube ruševine mogu da se koriste za označavanje položaja Sunca i Meseca zapanjujuće precizno – plus ili minus jedan lučni stepen. Čini se, dakle, da je Stounhendž bio neka vrsta opservatorije bronzanog doba u kojoj su sveštenici najavljivali dolazak godišnjih doba, pomračenja Sunca i Meseca. Ta naučna aktivnost nije bila ni u koliko nespojiva sa verskim obredima koji su se tu takođe odvijali – oni su zapravo, jedni druge podsticali. Nije preterano reći, kao što govori većina istoričara, da je astrologija istovremeno bila prva nauka i prva religija koje je čovek razvio.
Najstariji narodi o kojima postoji zapis dočekivali su obrednim obožavanjem povratak Sunca svakog jutra, njegovo „vaskrsenje“ posle „smrti“ prethodne večeri. Duboko pokopana pod piramidama, tela faraona Keopsa, Kefrena i Mikerina trebalo je, po verovanju, da dele večiti život Sunca. Faraon Amenofis IV uzeo je ime Eknaton u čast Sunca.
Indijanske majke drže svoju novorođenu decu prema Suncu. Pozdrav izlazećem Suncu je bila uobičajena praksa. Grci kao Sokrat i Dion su je sledili, baš kao i Indijski bramani, Kinezi i Japanci. U Kini su obožavali sazvežđe Velikog Medveda kao blagonaklono božanstvo. Molile su mu se žene koje su htele da rađaju. Sedam zvezda Plejade behu tokom istorije predmet obožavanja. Što se Meseca tiče, u Indiji se veruje da je kralj svega što raste na zemlji i zaštitnik svega sto živi.
Vavilonci su tako dobro znali zvezdanu stazu
U Vavilonu, staroj mesopotamskoj carevini, daleko od gradske verve, bile su opservatorije, čarobne posmatračke kule iz kojih su sveštenici proučavali kretanje zvezda, neprekidno i danju i noću. Kule su nazvane zigurati ili „svemirske planine“. Pretpostavlja se da su zigurati u Uru, Uruku i Vavilonu bili visoki oko 90 m. Imali su po sedam terasa sazidanih jedna na drugoj, da predstave sedam planetarnih neba. Penjanjem na vrh, sveštenik je mogao da dosegne vrhunac univerzuma onakvog kakvim su ga zamislili Haldejci. U Bibliji se pominje legenda o Vavilonskoj kuli koja je trebalo da dosegne nebo. Sveštenici koji su posredovali između nebesa i kralja, morali su da osmatraju nebeske putanje zvezda kako bi saznali volju bogova. Takva je bila astrologija rođena u Haldeji pre pet hiljada godina.
Haldejci su razvili zodijački sistem koji astrolozi i dan-danas koriste, razaznali su planete među nepokretnim zvezdama. Ali su istovremeno pridodali zodijačkim znacima i zvezdama moć nad sudbinom čoveka.
Na današnjoj mapi, Haldeja bi zauzimala približni prostor Iraka. Mnoge civilizacije su se smenjivale u tom delu sveta. Pre više od šest hiljada godina, naseljavali su ga Sumerci, narod stočara i zemljoradnika. Bili su svesni tajanstvene veze između godišnjih ciklusa rasta i ciklusa nebeskih. Poštovali su Sunce i Mesec, ali postojao je i ogromni ženski bog, „kći nebeske neveste“, nije dugo prošlo pre nego što postade boginja plodnosti. Njen dom je, prema verovanju, bila planeta Venera. U toj zemlji veliko trojstvo behu Sin, bog-Mesec, muškog roda i najmoćniji, Samas, bog-Sunce, ženskog roda, i Istar, boginja ljubavi. Istar je bacala svoje svetlo sa planete Venere. Simboli svo troje se javljaju u kamenom reljefu iz 14. veka pre nove ere. Vavilonci koji su nasledili Sumerce razvili su umetnost predviđanja do zavidne mere.
Tako je bilo nekada davno. A u novije vreme…
Kepler i Astrologija
Johanes Kepler je lično zapisao da se rodio u Veilu, 27. decembra 1571. godine u 2,30 posle podne, nakon trudnoće od 224 dana, 9 časova i 53. minuta. Takva tačnost je samo jedan pokazatelj Keplerovog zanimanja za astrologiju, koja je doprinela da postane jedan od utemeljivača moderne astronomije. Čitav svoj vek je posvetio dokazivanju pitagorovske teze harmonije sfera, prema kojoj svaka planeta proizvodi u svojoj putanji drukčiji muzički ton. Upravo ta opsesija, skopčana sa beskrajnom upornošću i matematičkim genijem, omogućila mu je da uspešno formuliše zakone planetarnog kretanja što ga je zauvek proslavilo.
Stalno je bio pod pritiskom da proriče sudbinu za astrološke almanahe, baš kao i svi drugi astronomi tog doba. Mrzeo je ta proricanja i nazvao ih je „užasnim praznoverjem i majmunisanjem“. Pa ipak je napisao nekoliko ogleda o astrologiji , čak je razvio i teoriju za izračunavanje planetarnih uticaja. Šta je Kepler stvarno mislio? Prema Arturu Kestleru, on je „verovao u mogućnost nove i istinite astrologije kao egzaktne nauke“. Jedan od Keplerovih radova, Tertius Interveniens, nosi kao moto sledeći zapis: „Upozorenje izvesnim teolozima, fizičarima i filozofima koji, dok prividno odbacuju praznoverje astrologa, ne bi trebalo da iz vedra bace i bebu zajedno sa vodom za kupanje“. Jer kako je pisao u istom delu, „ne bi trebalo da izgleda neverovatno da se iz gluposti i bogohuljnosti astrologa mogu roditi nova, zdrava i korisna učenja“.
U sledećem stoleću Isak Njutn (1642-1727), beše barem isto toliko prijemčiv za astrologiju koliko i za druge oblike okultizma. Pa ipak, upravo je on otkrio zakone opšte gravitacije koji su zamenili staru astrološku teoriju planetarnih sila. Istovremeno, on bi pominjao da je predavanja na Kembridžu pohađao zato „što je hteo da dozna šta je istina, a šta ne u astrologiji.“ Ostalo je takođe zapisano da je Njutn ovako pažljivo prekorio astronoma Hejlija, čuvenog po kometi, kada je ovaj rekao nešto omalovažavajuće o vrednostima astrologije: „Ja sam proučavao taj predmet, gospodine Hejli, a vi niste.“
Astrologija će zadržati svoj zvanični status u Evropi sve do kraja 17. stoleća. U Francuskoj, Moren de Vilfrans beše jedan od poslednjih velikih astrologa koga je plaćala država.
U osvit dvadesetog veka, napuštena od naučnika, astrologija je ostala mračni lavirint kojim su Kepler i Njutn jednom hodali puni nade. Ipak, u dvadesetom veku, protivno svim očekivanjima, veru u astrologiju i horoskope rasplamsala se jače nego ikada.
Ponovno rođenje astrologije dogodilo se između dva svetska rata. Prvo se pojavila u SAD, Kanadi i Engleskoj, a zatim se raširila po čitavoj Evropi.
Kasni uspeh Nostradamusovih proročanstava (1503-1566) jasan je simpton uskrsnuća astrologije. Za vreme rata Hitlerovi doglavnici su pridavali veliki značaj njegovim proročanstvima. Gebels je zaposlio nekoliko astrologa samo da bi sačinili i obznanili pro-nemačko izdanje Centurija.
Čuveni psihoanalitičar Karl Gustav Jung je napisao sledeće o astrologiji: „Danas iz društvenih dubina ona (astrologija) kuca na vrata univerziteta sa kojih je proterana pre nekih tri stotine godina“. Prema Jungu, astrologija je duboko ukorenjena u ljudskoj duši. Pogled na nebeski svod osut zvezdama oduvek je od čoveka stvarao sanjara i ti nebeski snovi, taloženi hiljadama godina svuda po svetu ostavite talog u rasnoj svesti. To su arhetipovi. Psihološke skice koje su astrolozi nacrtali protekle dve hiljade godina su uprošćene verzije modernih psihodijagnoza.
Današnja nauka zaboravlja na majku svih nauka, astrologiju. I pokušava da na nov način objasni kosmička delovanja, odvojena od astrologije. Ali razvoj nauke ne treba da nas sprečava da budemo zahvalni starim astrološkim verovanjima. Čovek je u davnoj prošlosti naslutio svet astralnih uticaja i pokušao da ga objasni svojim strukturama magijskog mišljenja. Zato su oko tog sveta izgrađeni mitovi koji još nastanjuju našu kolektivnu svest. Krajnje je vreme da ove pojave budu ispitane na strogo naučnoj osnovi koja će pronaći ključ za tajnu zvanu – zvezde.
Astrologija je intelektualna disciplina, koja je tokom vekova u rukama mnogih varalica degradirana u karikaturu nauke, ali moguće je ponovo izgraditi put do njenog izvora i ishodista.
Setimo se „kralja astrologije“, dalekog pretka Ptolomeja i njegove ispovesti: „Smrtan sam ja i znam da rođen sam na Zemlji i da moj život traje jedan dan, ali kad gledam nepregledno mnoštvo zvezda na njihovoj putanji, moja noga nije više na Zemlji, uspinjem se do Zevsa da me nahrani ambrozijom, hranom svemoćnih bogova.“
