Nevidljivi horizonti
Famu o „parčetu“ zapadnog Atlantika koje, što na vodi, što u vazduhu, guta ljude i njihova prevozna sredstva, godine 1950. lansirao je E. V. V. Džouns, izveštač i danas ugledne američke agencije Asošijeted pres.
Legendarni Bermudski trougao nalazi se između istoimenih, Bermudskih ostrva, samostalnog Portorika i Fort Loderdejla, isturenog punkta na američkom poluostrvu Florida. Brodovi, ljudi i avioni tu, navodno, pod misteriozim okolnostima nestaju, da ih više niko ne vidi na licu Zemlje. Sredinom minulog stoleća ovaj jezoviti komadić zapadnog Atlantika nazvan je „Đavoljim trouglom“, jer kako su ga drugaćije mogli doživeti sujeverni ljudi koji su, prateći zastrašujuću statistiku, uvideli da ta čudnovata vodeno-vazdušna teritorija prosto guta slučajne i namerne prolaznike?
Uskoro je, normalno, osvanula i druga verzija, nešto optimističnija: nije nečastivi taj koji vlada ovozemaljskom crnom rupom nadomak „novog sveta“, već nevolje izazivaju vanzemaljci, koji odatle ljudska bića izvode u čaroliju neslućenih dimenzija postojanja!
Izveštaj od 16. septembra
Mit o Trouglu začela je američka novinska agencija Asošijeted pres izveštajem od 16. septembra 1950. godine. Izveštač E. V. V. Džouns pisao je o „nedokučivim nestancima“ plovila i letelica između obale Floride i Bermudskih ostrva. Dve godine posle ovog intrigantnog napisa, koji više pažnje privlači iz današnje, nego iz onovremene perspektive, u magazinu „Fejt“ publikovan je članak Džordža Senda, koji je javnosti skrenuo pažnju na „čitavu seriju čudnih iščeznuća brodova i lađa, a da ni jedan jedini trag nije ostao, tokom poslednjih nekoliko godina“. Sve se to, zabeležio je Send, događalo u „morskom trouglu grubo ograđenom obalama Floride, Bermuda i Portorika“.
Nije mnogo vremena prošlo, a mnogi su eksperti i zanesenjaci počeli da se oglašavaju ovim povodom. Tako je M. K. Džesap prvi skrenuo pažnju na mogućnost da je na snazi evidentan upliv vanzemaljske inteligencije, što je pokušao da potkrepi nizom analiza i „dokaza“ u knjizi „Slučaj za ufologe“. Pisali su, sa sličnim pristupima, o bermudskoj misteriji i Donal I. Kihou i Frenk Edvards, da bi naziv pod kojim se ovaj fenomen i danas svugde u svetu prepoznaje – BERMUDSKI TROUGAO – lansirao Vinsent H. Gadis, koji je 1964. godine objavio članak pod naslovom „Smrt vreba u Bermudskom trouglu“. Famozni tekst se potom našao i u Gadisovoj knjizi „Nevidljivi horizonti“.
I tako je lavina krenula. Svi koji su predosetili da bi od date materije mogli imati ikakve koristi ukljucili su se u nadmetanje, što maštom, što drugim sredstvima, oko razotkrivanja bermudskog tajanstva. Ne sećamo se kada je stigao poslednji izveštaj o nestanku neke letelice ili broda u ovom volšebnom kutku Pacifika. Ne sećamo se, međutim, ni kada je neki od, brojem nezanemarljivih, dramatičnih slučajeva rasvetljen.
Zaključak od 4. aprila
Indikativan je, pritom, manir američkih analitičara novijeg doba: istorija o Bermudskom trouglu podvrgnuta je procesu disperzacije; priča se, drugim rečima, širi i prebacuje na opšti teren… Otuda se, recimo, na sav glas trubi o knjizi Lerija Kusa, koji je – „objasnila“ nam je kritika – „skinuo većinu čini sa ovog tobože misterioznog mesta“.
Listajući neumorno novinsku dokumentaciju, meteorološke izveštaje i druga zvanična dokumenta, Kus je – sam je priznao – potvrdio teze sa kojima se u opsežno istraživanje i upustao. U Bermudskom trouglu, po njegovim nalazima, nije bilo više „neobjašnjenih nestanaka“ ljudi i njihovih prevoznih sredstava nego u bilo kom drugom „problematičnom“ ćosku naše planetice. Tako se Kus osmelio da objavi knjigu „Tajna Bermudskog trougla je rešena“.
Dana četvrtog aprila 1975. godine, u Londonu je, na stranicama visokotiražnog magazina „Fejt“, obnarodovan raport kojim se sugeriše da su „zvanično objavljene informacije o ukupno 428 plovećih objekata nestalih širom sveta od 1955. godine naovamo“, odnosno, u tom momentu, u prethodne dve decenije. U „Fejtu“ je tada konstatovano da „nema pravog razloga za sumnju da Bermudski trougao guta više brodova nego bilo koja druga vodena oblast na planeti“.
