Sezdeset i cetiri kilometra zapadno od Firence, u plodnoj
ravnici u Toskani nedaleko od Mediteranskog mora, nalazi
se miran i suncem okupan grad Luka. Poznat po trgovini
maslinovim uljem, brasnom i vinom, danasnja Luka je provincijski
grad, ali veliki trgovi, crkve u romanskom stilu, i tvrdjave
iz srednjeg veka svedoce o njenoj bogatoj proslosti. Pre
osam stotina godina, Luka je imala veliku moc: njena prelepa
svila bojena smaragdnim
bojama, bila je jedno od cuda trinaestog veka. Niko nije
mogao da je dostigne, iako su mnogi pokusavali. Prodavali
su je samo najbolji evropski trgovci. U svilu iz Luke
spadaju i glatki taft ( laka, sjajna, tanka svilena
tkanina, prilicno kruta), damast (svilena tkanina
sa cvetovima) i brokat (teska, zlatnim
i srebrnim koncima protkana svilena tkanina), bogato
ukrasen krinovima, figurama grifona, zmajeva, petlova,
cak i celim scenama iz lova. Sva tkanina je bila namenjena
plemicima, princevima i kraljevima.
Smestena na glavnom putu koji je od Rima vodio ka severnoj
Evropi, Luka je godinama uzivala miran i lagodan zivot.
Medjutim, poput mnogih gradova u Toskani, i ona je morala
da istrpi dugotrajne nesuglasice lokalnih porodica. Ove
nesuglasice su prerasle u otvorenu borbu 1300. godine,
koje su se poklopile sa daleko ozbiljnijim borbama koje
su se vodile u celoj Toskani, a koje su naterale mnoge,
medju kojima se nasao i sam Dante, da pobegnu u drugu
oblast. Bogata Luka se nasla na udaru kako domacih tako
i stranih sila. Neredi su kulminirali 1314. godine kada
je grupa koja je pobegla iz Luke prisla vojsci iz Pize
i napala grad, pljackajuci, silujuci i ubijajuci.
Plaseci se za svoj zivot, mnoge su bojadzije i proizvodjaci
svile iz Luke pobegle u Veneciju, neutralan grad udaljen
oko sto sezdeset kilometara. Vece Venecije je velikodusno
ponudilo zajmove izbeglicama, ali, postojala je, sto nikoga
nije iznenadilo, zackoljica u ugovoru; napokon, zitelji
Venecije nisu od svog mocvarnog arhipelaga stvorili mocnu
imperiju time sto su poklanjali novac. Zeljni da saznaju
tajnu zanata proizvodjaca svile iz Luke, zahtevali su
povracaj zajma ne u novcu, vec u robi i alatima.
Ocajne i bez novca, mnoge su izbeglice prihvatile uslove.
Time su, medjutim, izdali svoj rodni grad i doveli sebe
u opasnost. Do kraja zivota glave su im bile ucenjene,
jer je esnafsko udruzenje zanatlija iz Luke propisalo
smrtnu kaznu svakome ko se bavi proizvodnjom svile van
njihovog grada. Po tom zakonu muskarce bi zadavili, a
zene spalili.
Drakonski zakoni grada Luke su bili slika onog vremena,
jer je tekstil bio pitanje zivota i smrti u renesansnoj
Evropi. Po mnogim pitanjima su za renesansu bili ono sto
su kompjuteri i biotehnologija za nas danas: visoko rizicna
industrija, sa opasnim suparnicima i brojnom konkurencijom
- industrija u cijoj je moci da promeni drustvo.
 |
Zahvaljujuci tekstilu, promene su zapocele u srednjem veku
i nastavile se i nakon 1350. godine. Aristokrate koje su
prezivele crnu smrt su trosile svoje nasledstvo, a trgovci
u usponu i advokati su bili spremni da oponasaju njihov
lagodan nacin zivota. Kako su svi pokusavali da nadmase
onog drugog, tako su narucivali sve brojniju i raskosniju
odecu, o kakvoj njihovi preci nisu ni sanjali; njihove kuce
su, takodje, bile bogatije namestene. Ljudi nizeg staleza
su isto kupovali odecu u radnjama i na pijaci - i kupovali
su sve vise kako su godine prolazile. Korak po korak, njihova
kupovina je pomogla brzom usponu Evrope.
Poput trgovine zacinima, tekstilna industrija je stvorila
nova trzista i nove veze ali, njen znacaj nije samo u
tome. Zacini su se najvecim delom gajili na dalekom istoku,
ali tekstil je bio nesto sto su Evropljani mogli sami
da proizvode, i upravo je iz tog razloga imao daleko veci
uticaj na Evropu. Tekstil je podstakao stvaranje novih
tehnologija - novih masina, novih metoda belenja - i time
uticao na sam nacin rada.
U petnaestom veku stotine hiljada Evropljana, od skromnog
pastira do bogatog trgovca, zaradjivalo je na tekstilu,
i mnogi su plemici zavisili od bogatstva koje je on donosio.
Posto je za svaki korak u pravljenju odece bio potreban
drugi zanatlija, tako je na desetine njih moglo da ucestvuje
u pravljenju jednog jedinog komada tkanine. Na primer,
proizvodjaci svile iz Luke, su u svojim redovima imali
razlicite specijalizovane radnike: radnike na kalemu,
koji su odmotavali cahuru, radnike koji su upredali svilena
vlakna u konac, radnike koji su ih cistili, bojadzije
koji su ih bojili, i radnike na razboju i tkace koji su
od svilenog konca pravili tkanine.
Vuna, najcesca tkanina u Evropi, je bila jos zahtevnija.
Nakon sto bi pastiri odgajili ovce, a strigaci ih ostrigali,
peraci bi oprali sirovu vunu, dok bi cesljari cesljevima
odvojili vlakna. Prelje bi, uz pomoc vretena i preslice,
uprele vlakna u niti, a tkalje bi od tih niti napravile
tkanine. Tada bi se vunene tkanine slale na ''zavrsne
radove'', koje ukljucuju i suknare, ili ''pesake'', koji
peru tkaninu mekom ilovacom, jer ona potpomaze apsorpciju.
(Mnogi pesaci su gazili mesavinu bosim nogama; oni bogatiji
su nosili cizme ili su koristili mlinski tocak ili malj.)
Vlazna tkanina je potom vesana na drvene okvire za susenje,
zvane zatezaci; zatezne kuke su drzale tkaninu rastegnutom
na zeljenu duzinu. Dok je jos vlazna, tkanina je mogla
da se ocetka i ostrize, nekoliko puta, kako bi postala
finija. Tkanina je tada predavana bojadzijama. Iako su
bojadzije uglavnom radile sa vec obradjenom tkaninom,
ponekad su radili sa neupredenom vunom, (otuda izraz ''bojenje
predje'') sto je bio skuplji proces, kojim su se dobijale
intenzivnije i trajnije boje.
 |
Bez obzira sa kojim se vlaknom radilo, tekstilna industrija
je zahtevala ogroman broj iskusnih radnika. Zbog toga
je tekstil bio glavni izvor prihoda mnogim zajednicama.
Uspeh je znacio siguran posao, a posao je znacio novac
u dzepu i hranu na stolu. Ukoliko bi posao isao sporo
ili bi propao, ljudi bi gladovali i ostajali bez krova
nad glavom. U najgorim slucajevima su umirali od gladi
na ulici - za zitelje renesansne Evrope ovo nije bio samo
figurativni izraz. U vreme velike gladi koja je trajala
od 1315 do 1317. godine, kada usevi u Evropi nisu doneli
ploda dve godine za redom, umrlo je na hiljade ljudi.
Do kraja ovog strasnog veka usledilo je jos nekoliko takvih
nedaca, i u narednim generacijama je ostalo zivo secanje
na patnje Evropljana, koje je inspirisalo brojne price
u narodu - renesansni ekvivalent danasnjim urbanim pricama
- koje su pripovedale o ljudima koji su jeli pse, cipele,
pa cak i rodjenu decu pre nego sto bi umrli od gladi.
Tkaci, bojadzije i drugi radnici u tekstilnoj industriji
su ziveli u stalnom strahu od takvog kraja, jer je tekstilna
industrija bila takmicarska industrija. Oni koji su proizvodili
tkaninu losijeg kvaliteta su imali najvecu konkurenciju,
najmanje su zaradjivali, i bili najblizi tome da izgube
posao kad bi posao bio ogranicen, kao sto se povremeno
desavalo. Oni koji su znali tajnu pravljenja fine tkanine
su, po pravilu, stajali daleko bolje. Imali su manju konkurenciju
i najvise klijentele su imali medju bogatasima, koji su
sebi mogli da priuste visoke cene za luksuzne proizvode,
cak i kad su vremena bila losa.
Kako je situcija stajala sa radnicima, tako je stajala
i sa zemljama. Engleska, koja je prvenstveno izvozila
sirovu vunu i obicnu tkaninu, je u kasnom srednjem veku
smatrana nazadnom; njene vodje su zudele za uspehom koji
su imale zemlje preko Kanala, od kojih je Nizozemska bila
najpoznatija po lanenom platnu visokog kvaliteta, a Flandrija
po vunenim proizvodima. Ove zemlje su, sa svoje strane,
zavidele Italiji, gde su gradovi poput Luke i Venecije
proizvodili izvanredan saten, brokat i somot u sirokom
dijapazonu boja. Bogati Evropljani su bili voljni da plate
astronomske cene za ove sjajne italijanske tekstile, koje
su nosili, ne zbog boje, vec kao znak staleza kom su pripadali.
Nastavice se...
Nastavice se...
