Ljudi gledaju na svet kao na jedno veliko sarenilo boja.
Nase oko registruje oko million razlicitih nijansi. Kao
vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki znacaj. Pa ipak,
malo boja nam toliko znaci koliko crvena.
Dokaz da je tako lezi u mnogim svetskim jezicima, prvenstveno
engleskom. Gazimo po crvenom
tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac
nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno
svetlo, izbegavamo crvene
haringe, i proslavljamo crveno
slovo u kalendaru. U zavisnosti od politickih ubedjenja,
bojimo se crvene ili nosimo
crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kazemo da nam je
crveno pred ocima.
Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma; mozda su nekih
tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer,
se zove crvenom nakon krvavog
evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena
traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene
trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti.
Pa ipak, crvena
boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki
broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo
na nju. Sklonost ka crvenoj
boji nam je urodjena. Mozda ovo objasnjava zasto je u
gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo
kog drugog. Pre plave, zute
ili zelene, bila je crvena,
boja krvi i vatre.
Sveta u mnogim zemljama, crvena
je privlacila paznju i u pradavna vremena. Neandertalci
su svoje mrtve posipali crvenim
okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom
gvozdjem, bojili zidove pecina. U staroj Kini crvena
se smatrala srecnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja.
Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno
stiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva
- ali, pre svega muskom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti.
Juzno od Sahare, crvenu je nosio samo visi stalez, dok
je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja
prevrtljivog boga Seta (u egipatskoj mitologiji bog tame
i zla). Kod starih Rimljana, crveno
svetlo se izjednacavalo sa svetom vatrom. U primitivnim
drustvima cesto su joj pripisivana magicna svojstva, ukljucujuci
i moc da isteruje demone, leci bolesti, i stiti od urokljivih
pogleda.
U celom svetu crvena predstavlja
stanja i emocije ljudi: predstavlja opasnost i hrabrost,
revoluciju i rat, nasilje i greh, pozudu i strast, pa
cak i sam zivot. Nije ni cudo sto nasi pesnici pevaju
o njoj. ''Oh, moja ljubav je poput crvene,
crvene ruze'', pevusi Robert
Berns (skotski pesnik, oslanjao se na bogatu tradiciju
skotskog folklora) dok nas Tenison (Lord Aflred Tenison
(1809-1892), engleski pesnik romanticar) upozorava da
priroda ima ''krvave zube i kandze''. ''U petak sam okusila
zivot'', pise Emili Dikinson ((1830-1886), najveca americka
pesnikinja) 1866. godine. ''Cirkus je prosao pored nase
kuce; i dalje mi je crveno
pred ocima.''
Jedno je, medjutim, pripisati izvesna znacenja crvenoj
boji, a nesto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama
godina umetnici su pokusavali da proizvedu vatreno crvenu
ili duboko crvenu koje su vidjali u prirodi. Najbolje
sto su mogli da dobiju je bila oker crvena,
kakvu su pravili Kromanjonci, mesajuæi je sa narandzastom
i braon bojom.
Nesto pre V v.p.n.e. slikari u Aziji su otkrili da daleko
bolja boja moze da se dobije iz minerala cinabarita (najvazniji
mineralzzive, prirodni sulfid zive, svetlo crven ili tamno
crven) ili merkurisulfida (jedinjenje zive; crveni merkurisulfid,
skrletno crvene ljuspice,
otrovan, koristi se kao bojena materija), jedinjenja koje
je poznato i pod nazivom vermilion (cinober, ruzicasta
boja), i iz minijuma (olovni oksid, crvena
bojena materija). Cinabarit se u Kini koristio za isticanje
teksta na svicima; i kasnije u Pompeji u fresko slikarstvu,
ali je imao nekoliko nedostataka: bio je skup, otrovan,
i imao je nezeljenu osobinu da crni na svetlosti. Pa opet,
kako je to bila najbolja crvena
boja koja je mogla da se nadje, cinabarit se upotrebljavao
i velicao vise od hiljadu godina.
Ukoliko su umetnici imali problema da nadju postojanu
i jaku crvenu, bojadzije su bile suocene sa jos vecim
problemom: njihova crvena
boja je morala da izdrzi sunce, znoj i brojna pranja.
Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajucu
crvenu, bojadzije su morale da je potraze negde drugde.
Njihova je potraga nalikovala alhemicarevoj: poklonici
tajnovite umetnosti su pokusavali da osnovnu materiju
- lisce, koru drveta, krv, zemlju, cak i kravlju balegu
- pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene
boje.
Za razliku od alhemicara, bojadzije su imale uspeha -
ali delimicnog. Iako su naucili kako da iz biljaka na
jeftin nacin dobiju crvenkastosmedju i narandzastocrvenu,
dobijanje prave crvene boje
je bio daleko veci izazov. Pre pronalaska vestackih boja
u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzoticnih
supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadzija
ovladalo.
 |
Nedostizna, skupa i mocan simbol, crvena
odeca je postala dostupna samo bogatasima i plemicima.
Kraljevi su nosili crveno,
kao i kardinali. U Persiji je samo sah nosio crveno,
dok je u starom Rimu postala simbol moci: najuticajniji
ljudi u gradu su sebe nazivali coccinati: oni koji nose
crveno.
Stoga nije za cuditi da je velika vest bila ta da su spanski
konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju
izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku.
Nazvavsi je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori
su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija,
najjaca crvena boja koju
je Stari svet ikada video. Prema recima istaknutog hemicara
Roberta Bojla, kosenila je davala ''savrsenu crvenu boju''.
Izvrsni bojadzija je otisao jedan korak dalje i nazvao
je ''najboljom i nalepsom bojom na svetu''. Kosenila je
postala najvaznija bojena materija u Evropi, a Spanija
se obogatila prodajuci je bojadzijama sirom sveta.
Sto se Evrope tice, jedini problem vezan za kosenilu
je bio taj sto su Spanci kontrolisali njenu nabavku. Zaista,
Spanci su tako ljubomorno cuvali monopol nad kosenilom,
da je cak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da
li je kosenila bila zivotinja, biljka ili mineral? Najbolji
umovi Evrope su vise od dve stotine godina raspravljali
na datu temu.
Nekolicina je, medjutim, opovrgavala znacaj bojene materije.
U vreme kada je tekstil bio glavni izvor bogatstva, kosenila
je bila vazna za posao. Odlucne da stanu na put Spaniji
i njenom monopolu, druge su se zemlje okrenule spijunazi
i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj, i Francuskoj, potraga
za kosenilom je dobila drzavni znacaj. Kraljevi, trgovci,
ucenjaci, gusari, i spijuni - svi su krenuli u lov za
najpozeljnijom bojom u Evropi.
Prica o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi
svet - svet u kojem je crvena
bila retka i skupa, izvor bogatstva i moci za one koji
su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali
brodove, postajali spijuni, prkosili smrti.
Ovo je njihova prica...
Nastavice se...
Ako zelite da procitate nastavak kliknite
ovde
