MUDROST STARA 5.000 GODINA (IV deo)

PREKO ZVEZDA DO ZDRAVLJA

Medju tablicama ispisanim klinastim pismom, u kolekciji Konjundzik u Britanskom muzeju, koja datira iz vremena asirskog kralja Asurbanipala (669-628. p.n.e.) nalazi se nekoliko onih na kojima se raspravljalo o medicinskoj astrologiji. Iz njih mozemo ponesto nauciti o vestini astro-dijagnoze, kako su je praktikovali u tim dalekim vremenima:
»Ako se Merkur uzvisi petnaestog dana u mesecu, mnoge ce se smrti desiti«
»Ako bude pomracenje za vreme jutarnjeg bdenja i potraje dogod i bdenje, dok vetar duva sa severa, oni sto su bolesni u Akadu, ozdravice.«
»Ako se Venera priblizi sazvezdu Raka, trudne zene ce svoj plod dobro roditi.«

Neki natpisi ticu se veterine, sto je bilo od izuzetnog znacaja u poljoprivrednim sredinama.

U Egiptu, cak i pre Prve dinastije, astrologija, medicina i religija bile su objedinjene. Egipatski lekari, najsposobniji medicinari Starog sveta, koristili su astrologiju pri dijagnosticiranju bolesti svojih pacijenata. Zatim su prepisivali lekovito bilje, ili, ukoliko je bilo nuzno, hiruski zahvat prema nebeskoj projekciji.

Astrolozi-iscelitelji su na raspolaganju imali sirok izbor lekovitog bilja, korenja, kora i ekstrakata, klasifikovanih kako prema svojim sideralnim, tako i prema terapeutskim svojstvima. Stari grcki pesnik Homer spominje »bezbroj lekova koji se u Egiptu prave«, a Plinije cesto aludira na istu stvar.

Znanje koje se ticalo nekih, egzoticnijih preparata, cuvano je u velikoj tajnosti, a mogli su ga steci samo inicirani svestenici. Tokom mnogih vekova, vecina je ezotericke tradicije za nas izgubljena. Price, kao cudesan izvestaj o Amanita Muscaria, u neobicnoj knjizi Sveta gljiva, dr. Andrije Puharica, nagovestavaju kako su moderni farmakolozi imali sta nauciti iz izgorelih egipatskih arhiva.

Iz Mesopotamije i Egipta, »haldejska nauka« - ukljucujuci medicinsku astrologiju – rasirila se znanim svetom tog vremena. Svoj najveci i zavrsni razvoj dosegla je u helenistickoj kulturi, gde ju je grcki genij razvio i procistio u precizan sistem, koji je do nas stigao skoro nepromenjen.

Upotreba planetarnih podataka, u vestinama lecenja, siroko je prihvacena medju mnostvom znacajnih lekara klasicnog sveta.

Hipokrat (460-377.p.n.e.), poznat kao otac medicine, ne samo da je i sam duboko proucavao astrologiju, vec je i svoje ucenike podsticao da to cine, uceci da »coveka koji ne poznaje astrologiju treba pre smatrati budalom nego lekarem«. On je bio prvi lekar koji je koristio astroloske podatke, kako bi utvrdio krize u razvoju bolesti.

U Corpus Hipocraticum – u glavnom delu rane grcke medicine, nalazimo sledeci pasus:
»Paznja se mora poklanjati usponu zvezda, narocito Sirijusa, kao i Arkturusa, pa zatim zalasku Plejada, posto mnoge bolesti dosezu kriznu tacku u ovim periodima.«

Nesto dalje, u istom delu, lekari se podsecaju da astrologija »nije od povrsnog, vec vrlo bitnog znacaja za medicinsku vestinu«. Vise od dva milenijuma posle Hipokrata, Luj MekNis je citirao jednog americkog lekara, koji se zdusno slozio sa ocem svoje profesije: »Lekar ne moze biti svestan kolika je nuzna potreba za astro-dijagnozom, dok je u svojoj profesiji nije koristio bar nekoliko godina«.

Aleksandrijska skola

Po osvajanju Egipta i Haldeje, Aleksandar Veliki je osnovao medicinsku skolu i muzej u Aleksandriji, jednom od najvecih tadasnjih centara nauke u Starom svetu. Vise od tri veka potom, naucnici iz svih krajeva Mediterana dolazili su tu da zavrse svoje studije medicine.

Jedan od svrsenih studenata, koji su se upisali u ovaj centar, Galen, rodom iz Pergama u Maloj Aziji, ostao je dominantnom figurom medicine vise od hiljadu godina.

Nema istorijskih dokaza da je Galen bio u ikakvom licnom kontaktu sa svojim slavnim savremenikom Klaudijem Ptolomejem, »knezom astrologa«, koji je u to vreme ziveo i poucavao u Aleksandriji. Ipak, vise je nego verovatno da je Ptolomej drzao predavanja iz medicinske astrologije u aleksandrijskoj skoli, buduci da je bas on bio vodeci strucnjak iz te oblasti. (Ptolomejev Tetrabiblos je kapitalno delo iz astrologije, koje se kao referencna literatura koristi i danas, iako se pojavilo 140. p.n.e.).

Galen je, kao i njegov uvazeni prethodnih Hipokrat, smatrao proucavanje nebeskih fenomena u vezi sa bolescu, vaznim delom lekarske vestine. U svojoj poznatoj raspravi De Metodo Medendi, on belezi da se »nebeska situacija, doba godine i oblast ili zemlja« moraju uzeti u obzir pri dijagnosticiranju i lecenju ljudskih oboljenja.

Crpeci iz tradicije Asirije, Vavilona i Egipta, Galen je takode napisao rad pod naslovom Prognosticiranje bolesti pomocu astrologije, u kome sistematizuje predvidanje toka i okoncavanja obolenja koristeci astronomske podatke.

U rimskoj imperiji, gde je cvetala astrologija – isprva medu visim klasama, a onda i medu narodom – Galen je ustanovio, ono sto se u nasem dobu naziva, pomodnom lekarskom praksom medju patricijima. U Rimu u II veku, takvo dostignuce je za lekara zaista bilo neobicno. Medicina kao profesija, od strane rimskih gradjana, koji su posedovali izvesno obrazovanje ili socijalni status, nije smatrana vrednom paznje.

Kao neobican kontrast njihovom pionirskom radu na opstem zdravlju (obezbedili su sanitarije i dopremanje zdrave vode vec u VI v.p.n.e.), Rimljani su telesno blagostanje pojedinaca prepustili uglavnom grckim lekarima, koje su otvoreno prezirali. Plinije Stariji (23-79. n.e.) izrazava preovladujuci stav svojih zemljaka kada se zali da nema zakona u Rimskom pravu koji bi predvidao smrtnu kaznu za lekara. »Oni se uce na nasem trpljenju i patnjama«, pisao je, »i eksperimentisu ubijajuci nas«. Ali, iako su gajili snaznu netrpeljivost prema grckim doktorima, i grckoj medicini, kao takvoj, ipak su postepeno poceli da prihvataju helenisticki astroloski sistem, ukljucujuci i Medicina Astrologica.

Zodijacki covek

Najranija poznata rasprava na latinskom jeziku, Astronomincon, rimskog naucnika Manilija, napisana za vladavine Avgusta (31. p.n.e.-14. n.e.), uvela je koncept zodijackog coveka. Po ovom sistemu, svaki organ, svaki anatomski deo ljudskog tela, stavljen je pod uticaj jednog zodijackog znaka. Tako glavom vlada Aries, vratom Taurus, i tako dalje.

Horoskopi izradjeni vidjenijim licnostima, ukljucujuci tu i rimske imperatore, pruzali su detaljne i, ponekad, nemilosrdno iskrene ocene buduceg zdravlja i navika »vlasnika« natalne karte.

Horoskop oca imperatora Hadrijana belezio je da ce on biti »nesklon prirodnom snosaju, sa genitalijama u zapaljenju«. Posle pada Rimske imperije, znanje i praksa astrologije pocinju da nestaju, prateci ostala polja nauke. Njeno ozivljavanje, kroz nekoliko vekova, dugujemo Arabljanima, potpomognutim jevrejskim naucnicima aleksandrijske skole.

Uprkos cinjenici da je veci broj talmudista od autoriteta smatrao astrologiju suprotnom Zakonu Izraela (posto su je ljudima preneli pobunjeni andjeli), mnogi Hebreji od znanja postali su vicni praktikovanju ove vestine.

Avram, »uzviseni otac« starog jevrejskog naroda, i sam je bio Haldejac, posto je rodjen u Uru, gradu u kome se obozavao Mesec. Prema jevrejskim biblijskim pripovestima, Avram je na svojim grudima nosio ugraviranu astrolosku tablicu prema kojoj je svaki covek mogao da odgonetne svoju buducnost. Pisci hagada tvrde da su se svi kraljevi Istoka i Zapada okupljali svakog jutra pred satorom velikog patrijarha, kako bi ga pitali za savet.

Jevreji su, u stvari, bili ti koji su, kroz svoje tajne tradicije sacuvali astrologiju iz vavilonskog i egipatskog perioda njihove istorije. Tako su se, za vreme Srednjeg veka, oni pojavili kao vodeci znalci u ovoj oblasti. Jevrejska enciklopedija pise: »U VIII i IX veku Jevreji su bili vodeci majstori astrologije. Jakob ibn Tarik, koga je Ibn Ezra zvao astroloskim autoritetom, po istom autoru, uvezao je astronomske tablice Hindusa u Bagdad, pod Almansurom, 777. godine.

Peti deo >>>

[ Vrh stranice ]