MUDROST STARA 5.000 GODINA (III deo)

Veza astrologije i medicine

Nema opsteg slaganja u odgovoru na pitanje kada je uspostavljena veza izmedju astrologije i medicine. Pronalazimo je vec u periodima praistorije.

Okultisti polaze od legende o Atlantidi. Oni se drze tvrdnje kako susvesenici-lekari izgubljenog kontinenta lecili sve bolesti, u osnovi, kao neslaganja izmedu ljudskog tela i vanzemaljskih uticaja.

Vecina istoricara drzi da pocetak astroloske medicine treba traziti kod starih Haldejaca koji su prvi sistematski proucavali zvezde i planete, i vodili tacne beleske o njihovim kretanjima. Ovi rani mesopotamski naucnici su takode otpoceli sa posmatranjem medusobnih veza izmedu konfiguracije nebeskih tela i pojave razlicitih bolesti, kako kod pojedinaca, tako i u slucajevima nacionalnih epidemija.

Svaka planeta se identifikovala sa odredenim travama, koje su se u odredjeno vreme skupljale i bile koriscene kao lekovi za oboljenja, vezana za planete koje su im bile pripisane kao vladaoci.

Skoro da nema nedoumice u tome, da je uocena veza izmedu planetarnih aspekata i bolesti, prvo nagovestena kroz ocevidan uticaj Sunca na sve oblike zivota.

Ljudi Starog veka su bili svesni uslovljenosti rasta i zrelosti biljnog sveta i, u velikoj srazmeri coveka, od strane velikog tela svetlosti, koje je vladalo po danu.

»Sunce je svetlost i zivot sveg stvorenog«, obznanjuje postovani hinduisticki tekst, a Gajatri, najstarija molitva Indije, do danasnjeg dana, svakog jutra, za verne Hinduse je - pozdrav Suncu (ili pre neopisivom Bicu, ciji je ono nosilac).

Egipcani su, takodje, smatrali Sunce i telesnim i titularnim bozanstvom (obozavanim kao Ra i Amon-ra) »stvarno Sunce, vladar svoda nebeskog, i idealni vladar svemira kao kralj bogova«.

Fenicani, Persijanci, Izraeliti – svi oni su priznavali mocni uticaj najuzvisenijeg svetla, pri cijoj pojavi sva ostala svetla nestaju.

Na slican nacin je Mesec, »dok hodi u svom sjaju« kao duh Sunca, bio poznat kao upravljac plima i klijanja semena.

Zanimljivo je primetiti da su nedavni eksperimenti sa Mesecevim kamenjem, koje su na Zemlju doneli astronauti Armstrong i Oldrin mladji, doneli laboratorijski dokaz kako Mesec zaista utice na biljni zivot, bas kao sto su stari narodi tvrdili.

Dr. Carls H. Volkinso (Walkinshaw), botanicar u Centru za svemirske brodove sa ljudskom posadom, Hjuston, Teksas, otkrio da biljke izlozene Mesecevoj prasini rastu brze nego ostale, koje ne dolaze u dodir sa lunarnim materijalom.

On izjavljuje da je svrha eksperimenta bila utvrdjivanje eventualne stetnosti Meseceve prasine na zemaljske biljke.

Biljke izlozene Mesecevom uticaju, cetiri puta su nadrasle one koje nisu bile stimulisane Mesecevom prasinom, iako se radilo o istoj vrsti.

Istrazivaci u NASI su izvestili da je lunarna prasina ucinila tkivo duvana zelenijim i ubrzala rast semena salate.

»Ne znamo kako ona to radi«, priznao je dr. Vilkinso. »Ona nije djubrivo, ali je moramo nazvati nekom vrstom pokretaca rasta.«

Boziji tumaci

Uprkos misljenju mnogih savremenih protivnika astrologije, nisu svi civilizovani ljudi smatrali Sunce, Mesec i planete bogovima po sebi – to jest nebeskim bicima koja su delala nezavisno od prirodnih zakona, da bi uticala na ljudske sudbine na Zemlji.

Iako su identifikovali svaku planetu sa mocima odredenog bozanstva, neki od najranijih astrologa su ih nazivali Tumacima, zato sto otkrivaju coveku volju onih bogova cije ime nose.

Nemacki naucnik Troels-Lund, tvrdi da su Haldejci, koji su zapisali istoriju stvaranja na sedam glinenih tablica, sacuvanih do danas, smatrali Sunce i Mesec »svetlima koje je zapalio mocni Bog«, dajuci im ulogu pokretaca dana i noci u jednom zadatom redu pod nebeskom kupolom.

Ali ostalih pet planeta! Nije se moralo biti Haldejac na Vavilonskoj kuli pa da covek oseti zadivljenost prema njima. Svako ko je ikada okom pratio njihove putanje, tokom nekoliko noci, na karavanskom putu, svaki covek koji je lezeci budan, ponekad pokusao da procita tacno vreme sa jedinog casovnika noci – zvezdama osutog baldahina neba – morao je opaziti osobenosti njihovog svetla i pravca.

Nisu one sjale ujednaceno, vec ponekad snazno, a nekad slabasno, potpuno drugacije bilo je njihovo zracenje od svih drugih zvezda, crvenkasto, zelenkasto, plavkasto. A i njihov hod bio je nekad brz, a ponekad spor, pa natraske ili pak zaobilazan. Ponekad su i sasvim nestajale.

Morale su izgledati neobjasnjivim, ne samo neukom posmatracu, vec i onom umu znatno viseg stupnja, kakav je posedovao i najobrazovaniji Haldejac. Iako je njihove periode mozda i bilo moguce izracunati, njihove putanje nije bilo moguce predstaviti ni uz pomoc sveg bogatstva geometrijskih figura. Njihove zamrsene putanje mogle su se objasniti samo na jedan nacin – izrazom »necije samovolje«.

Cetvrti deo >>>

[ Vrh stranice ]